Tekst o ničemu, na Sukošanskon :)

Napomena: Svi likovi i događaji u ovoj priči plod su autorove mašte. Svaka sličnost sa stvarnim osobama, mistima ili događajima potpuno je slučajna i nenamjerna. Cilj ovih priča je sačuvati sukošansku rič, običaje i duh nekadašnjeg života.

Sidi Jure u ladovini, prid kućon, riže četrun.

Žega, nema pasa po selu. Dolazi mu Mate, polako, crven ka grmalj od sunca.

– Ej svregon, Mate, dojdi vamo, diš po toj vrućini, sidi vode smenon.

Mate sidne kraj njega cili znojan ispod uspaza.

– A poša san node do vrtla zeru, zaliti kumidore i viti ima li što kumpirov.

Jure mu dade landu četruna, ledenog.

– I, nisi poia ništa od jutros, njanke zere. Bolje ti je vo nego bevanda na prazan štumak.

Mate uzme i poide – Velja, bogami... ka cukar.

Iz crne kužine izleti mali Ive i stane pod fafurikulu.

– Ta, di mi je takujin?

A što ja znan, pitaj mater...

– A što će ti šoldi?

– Poša bi do dućana uzeti kapule, kaže baba da će ćufrit kuvati, da ima lipih tripic i nogic.

– E moj Ive, kad san ja bija tvojih godin, ni takujin ni šoldi nisan ima. Ako si tija isti, ubra bi malo strišanj, ili masti i cukra na kruv i to bi mi bila marenda.

Mate popije guc bevande pa pokaže puten.

– Vidi vraga, Šime jope voda tovara i kenju po zvizdanu.

Šime projde i zadere se:

– A što vas dva buljite? Vo blago vridi više nego po sela!

Jure i Mate se stadu smijati.

– Je, je – kaže Jure – a bogami manje i govoru.